Проф. др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида
Бацање ватре и магле или мр Иван Козлица против Музеја жртава геноцида
Недавно сам на порталу града Сиња у Далмацији ferata.hr прочитао тешке речи на рачун Музеја жртава геноцида и мене као директора. Како су оптужбе – за које се може казати да су писане у жару мржње а не ради исправљања погрешака – у суштини неутемељене, сматрао сам да треба одговорити. Наравно, не на начин критичара већ смиреније и са чињеницама. О чему је реч?
Музеј жртава геноцида својевремено је добио примерак резултата пописа жртава рата у Југославији 1941–1945. године. Природно је да би попис требало да буде доступан широј јавности. Стога сам, на основу законских права и овлашћења, одлучио да тај материјал у електронској форми буде постављен на интернет сајт Музеја. У пропратним објашњењима навео сам чињенице о попису, поменуо недостатке и грешке, констатовао да попис није коначан... На тај начин Музеј жртава геноцида скинуо је са себе одговорност у вези са садржајем пописа.
Добијали смо тим поводом замерке и сугестије. Сваку примљену примедбу одмах смо бележили и уносили у базу података. Сматрао сам, међутим, да нема разлога да те измене треба да штампамо и/или постављамо на сајт Музеја. Уосталом, ко то ради?
Последњих две-три деценије међу хрватским публицистима и историчарима порасло је интересовање оних који се баве бројем ратним жртава, нарочито страдалих у Независној Држави Хрватској 1941–1945. године. Наравно да у обиљу текстова с тим у вези има свега и свачега – од научно утемељених тврдњи до најобичних подвала, па и лажи.
Повод за један такав текст, на први поглед, баналан је. Суштина је нешто сасвим друго!
Мр Иван Козлица први се огласио поводом књиге Божидара Симића и Филипа Шкиљана Srbi u Cetinskoj krajini (Srpsko nacionalno vijeće, Zagreb 2017). Додуше, не о целокупном садржају књиге од корица до корица, већ само о неколико реченица у тексту на странама 43, 44 и 45! Наиме, на тим странама говори се о ратним жртвама. Симић и Шкиљан су навели процене Владимира Жерјавића и попис Маринка Перића сматрајући их релевантним. Не желим да улазим у разлоге зашто нису користили и податке пописа из 1964. године иако је поуздано да је бар једном од аутора познато чиме све располаже Музеј жртава геноцида.
Мр Козлица зна за поменути попис јер га је, на основу сопственог признања, видео је сајту Музеја жртава геноцида. Имајући у виду да је он реакцију насловио са „Muzej žrtava genocida iz Beograda – krivotvorenje podataka o žrtvama Drugoga svjetskoga rata u cetinskom kraju“, сматрао сам да би на ту констатацију требало да одговорим.
„И још нешто за крај. Човјек који води Музеј жртава геноцида у Београду и који је стратег увећавања и измишљања српских жртава је Вељко Ђурић Мишина. Видјели смо да је више особа из врличког краја приказано Србима, иако су им презимена искључиво хрватска. Особа која је то морала знати управо је Ђурић Мишина. Он је наиме рођен и Косорама покрај Врлике и ако је имао искрену намјеру 'ревидирања' пописа из 1964. године онда би барем 'бацио поглед' на свој родни крај! Али он је очито имао друге намјере!“ – изричит је мр Козлица.
Овај текст пишем првенствено као директор Музеја жртава геноцида, а тек потом као неко ко је рођен у српској и православној породици у Косорима код Врлике у Далматинској загори. Уосталом, у реаговању мр Козлице Музеј је „првооптужени“ а ја сам, чини се, само због места рођења, колатерална штета!
Дуго сам се трудио да схватим шта то заправо хоће мр Иван Козлица у тексту „Стварни подаци о жртвама Другог свјетског рата у цетинском крају“ објављеном 23. 11. 2017. године на порталу ферата.хр. Морам да признам да, и поред добре воље, нисам успео.
Најпре сам помислио да мр Козлица жели за себе тек мало рекламе исправљајући и нападајући туђа тврђења. Пажљивим читањем његовог текста схватио сам да је он вешт бацач мешавине ватре и магле; ватре, јер је превише острашћен, а магле јер не доноси превише чињеница које би све добронамернике приближиле истини о броју жртава. Да би то доказао концентрисаћу се само на његове тврдње о мојој тобожњој кривици кад је реч о попису жртава Другог светског рата 1941–1945. године у Југославији, нарочито дела о Цетинској крајини.
Мр Козлица је, нема сумње, исправно прочитао пропратни текст (ћирилицом) на сајту Музеја геноцида и добро разумео изнете тврдње. Он, међутим, уместо да, као (претпостављам) школовани историчар, на аргументован начин исправи грешке, баца дрвље и камење на погрешну особу. У поменутом тексту лепо пише ко је наручио попис, ко га је спровео, где се налазе пописни листићи... Све то је мало мр Козлици! Или намерно превиђа? Стога, да разјасним још неколико чињеница.
Претпостављам да добро познаје ондашњу југословенску политичку вертикалу па зна да су попис жртава рата на локалу организовале републичке односно општинске пописне комисије. Имајући ту чињеницу у виду лако се да закључити да су већина пописивача у Цетинској крајини (а то значи и у Врличкој), због националног састава локалног становништва, били Хрвати. Они су свој материјал доставили републичкој, а она савезној комисији. Сходно томе јасно је да је сав тај материјал сачуван и доступан је јавности.
Значи, ако би ме којим случајем мр Козлица замолио да му помогнем, на пример, да му прибавим копије свих анкетних листића попуњаваних у породицама у његовом селу, то бих без размишљања и учинио. Он би у том случају имао јасан увид у то ко је био пописивач, ко је давао податке и шта је рекао приликом пописивања. Тада би се уверио и да су у неким случајевима рођаци жртава давали криве податке а пописивачи све то записивали. Сагласно томе, закључио би да свака грешка иде на савест казивача и пописивача. Никако на Музеј жртава геноцида и моју!
Овако, најлакше је изгледа оптуживати Београд и Србе за кривотворење, за умањење броја жртава припадника хрватског народа (и увећавање броја жртава српског народа).
Музеј жртава геноцида објавио је текст мр Милоша Црномарковића „Страдање Срба Врличке крајине 1941–1945. године“ (Годишњак за истраживање геноцида, број 8, Београд 2016, 111–167). Тај текст препоручујем не само мр Козлици већ и његовим колегама и свима који се на овај или онај начин баве том темом. Сматрам, без обзира на то што ни ти подаци очигледно нису коначни, да их вреди прочитати и користити у даљим истраживањима! Па их и додати попису ратних жртава међу припадницима хрватског народа на порталу вароши Врлике. Узгред, онда би се употпунили подаци о томе колико су припадници домобранских и усташких постројби побили припадника српског народа, колико су припадници четничких јединица побили припадника хрватског народа и, на крају, колико су припадници партизанских јединица (већина бораца били су Хрвати) побили Срба и Хрвата. Зашто да не, ако сви тежимо истини.
Ратне жртве међу припадницима оба народа у Цетинској крајини, пропорционално су, према укупном броју становника, нажалост, заиста велике. Из безброј разлога, првенствено политичких, прецизни подаци о томе никада, по свој прилици, неће бити утврђени. Наша је обавеза, боље будућности ради, да бар тежимо ка најприближнијој бројци. Али, не никако на начин и у форми како то чини мр Иван Козлица!
